Specijalni rezervat prirode „Gornje podunavlje“ zaštićeno je prirodno dobro I kategorije, koje se prostire uz levu obalu reke Dunav, od 1367. do 1433. km njegovog toka. Deo je velikog ritskog kompleksa koji se proteže i kroz susedne R Mađarsku i R Hrvatsku i posmatrano u celini, predstavlja jedno od poslednjih velikih poplavnih područja na tlu evropskog kontinenta. Čine ga dva velika rita, Monoštorski i Apatinski, koji zajedno čine 19 605 ha šuma, livada, bara i močvara, uključujući i  samu reku Dunav i njene meandre. Obimni meliorativni radovi preduzeti na isušivanju zemjišta u poslednja dva veka prouzrokovali su da se današnje područje pod uticajem plavnih voda druge po veličini evropske reke svede na uski pojas uz Dunav, tako da današnje granice Rezervata predstavljaju samo ostatak nekada mnogo rasprostranjenijih ritskih ekosistema na tlu panonske nizije. Izgradnjom obrambenog nasipa 60-tih godina prošlog veka još jednom je drastično izmenjen vodni režim u tom području što je dalje ugrozilo opstanak podunavskih ritova. Ljudi su oduvek gradili svoje zajednice uz plodne rečne aluvijume. Čovek od davnina nastanjuje ovo područje i zato Gornje Podunavlje treba posmatrati u kontekstu sadejstva prirode i čoveka. Dunav, samim tim što predstavlja izvor života za mnoge biljne i životinjske forme, pružao je i pruža mogućnosti čoveku za bavljenje raznim delatnostima, od kojih je, naročito u prošlosti, zavisio njegov opstanak. Velika reka je mnogo toga dala čoveku, a katkad znala još više da uzme. Posmatrajući geografske karte, uočava se da se Dunav tokom vekova stalno meškoljio, verovatno pokušavajući pronaći neki svoj mir, idealan tok. U tom plesu po panonskoj ravnici čovek je uvek bio njegov verni pratilac.

Čitava istorija ljudskog roda je  neprestano traženje najoptimalnije forme korišćenja nekog prostora, Pošto je šumsko područje »Gornjeg Podunavlja«(uz priobalne šume susednih R Mađarske, i RHrvatske) još sa pozicije Bečkog dvora primarno prepoznato kao izuzetan lovni prostor, oplemenjivan je i ukupan prirodni ambijent podizanjem novih sastojinskih oblika. Podizanje hrastovih sastojina u revirima »Tikveš« i »Karapandža« obavljenim na velikoj površini ( cca 1000 ha) u vrlo kratkom periodu (cca 10 godina) navodi na zaključak da je lovstvo najpozitivnije indukovalo intenzitet upotrebe prostora u šumarskom smislu.

U konzistentnijem smislu kad je u pitanju upravljanje šumarstvom, lovstvom i ribarstvom  osnivanjem LŠG »Jelen« 1952. godine se spoznala potreba za što celovitijim ovladavanjem mehanizmima upravljanja sa imperativom očuvanja ukupnosti prirodne celine i njenog korišćenja u ekonomskom smislu (integralno upravljanje šumskim podučjem).

Rezervat predstavlja jedno od poslednjih utočišta za živi svet vezan za poplavna područja. U rezervatu je prisutna 51 vrsta sisara, 248 vrsta ptica, 50 vrsta riba, 11 vrsta vodozemaca, 9 vrsta gmizavaca, ogroman broj beskičmenjaka, od kojih se izdvaja fauna leptira sa preko 60 vrsta dnevnih leptira., više od 1000 biljnih vrsta...

Karakteristično je bogatstvo ornitofaune u kojoj se ističu retke vrste kao što su orao belorepan (Haliaeetus albicilla) i crna roda (Ciconia nigra). Gornje Podunavlje naseljava najveća populacija evropskog jelena (Cervus elaphus) u našoj zemlji, jedna od poslednjih takvih u autentičnom ritskom ambijentu. Takođe, na području rezervata očuvana su neka od najboljih mrestilišta na 2857 km dugom toku reke Dunav: Stari dunavac, Petreš, Srebrenica i Staklara. Guste, gotovo neprohodne ritske šume autohtonih topola i vrba danas su gotovo reliktnog karaktera. Kukurjak (Eranthis hyemalis), rebratica (Hottonia palustris) i borak (Hippuris vulgaris) neke su od najugroženijih vrsta koje svoje utočište nalaze na ovim prostorima.

Osim biološke raznovrsnosti Gornje Podunavlje krasi i autentično kulturno nasleđe. Kao rezultat prilagođavanja velikoj reci i njenim ćudima nastali su karakteristični izvorni običaji, nošnje, jezik, riblovni alat, čamci i jela koji privlače goste i Gornje Podunavlje čine atraktivnom destinacijom za posetioce. 

Neka naselja, poput legendarnog Bodroga, našla su se na putu moćnoj reci i zauvek nestala u njenim virovima. Druga, pak, i danas neguju izvorni folklor i kolorit Podunavlja, kao što su Bački Breg, Bezdan, Bački Monoštor ili Sonta. 

Savremeno shvatanje zaštite prirode, koje bazira na principima održivosti, pretpostavlja aktivnu ulogu ljudi, naročito lokalnog stanovništva, koje predstavlja okosnicu zaštite i razvoja prirodnih dobara. Jer, reč je o živom i aktivnom procesu koji podrazumeva okretanje prema uzgoju, zaštiti, turizmu, edukaciji i tome sličnim formama.

Gornje podunavlje je jedna od retkih destinacija gde se još uvek može uživati u vožnji Dunavom, nepreglednim rukavcima i kanalima, nesputanoj rici jelena, mirnim noćima u seoskim domaćinstvima, autentičnim ribljim specijalitetima, poslednjim dunavskim alasima.

U julu 2001. godine Uredbom Vlade R Srbije koja je prepoznala ovaj prostor kao prostor od izuzetne važnosti proglašen je Specijalni Rezervat Prirode „Gornje Podunavlje“  i poveren na upravljanje JP „Vojvodinašume“ Petrovaradin, ŠG“Sombor“ Sombor.